Jedno ostrvo, dva brodoloma i dve različite sudbine

Kada se brodić Grafton nasukao na hridi nevelikog Oklendskog ostrva, 3. januara 1864, sasvim je moguće da su članovi posade izrekli u sebi, ili naglas jedan drugom: „Kakav smo maler, zašto ovo baš nama da se desi?“. Nisu ni slutili da nisu jedini. Par meseci kasnije na isti komad kopna nasukaće se i drugi brod, Inverkold, čime će započeti jedna od čudnijih priča o morskim nesrećama u kojoj su dve grupe ljudi doživele brodolom na istom mestu, mesecima živele na pustom ostrvu udaljene svega nekoliko kilometara, a da nisu znali jedni za druge.

Ne samo to. Zbog svoje dramatičnosti i kontradiktorne sudbine postaće to priča koja se pamti i danas i koja se, s razlogom ili neosnovano, uzima kao osnov za neke dalekosežne zaključke.

Naizgled slična sudbina

Grafton je bio mali jedrenjak, koji je novembra 1863. godine isplovio iz luke Sidnej u potrazi za kalajem, ali i sa namerom da loveći foke i morske lavove pokrije troškove putovanja. Ekspedicija petočlane posade bila je neuspešna. Nisu našli ni metal, ni željeni broj životinja. Odlučili su da pristanu na ostrvo Oklend kako bi se tamo snabdeli kožom i uljem od foka.

Dok su pristajali u jedan ostrvski zaliv vreme se pogoršalo, počela je oluja koja je brodić bacala na stene. Trup je uskoro popustio i plovilo se napunilo vodom. Ekipa je morala da izađe na obalu.

Inverkkold je bio znatno veći brod na jedra, zbog čega je posadu činilo 25 ljudi. Na putu od Melbruna ka obalama Perua naišli su na gustu maglu i jak severni vetar, koji ih je nabacio pravo na oštre litice Oklenda. Brod je potpuno potonuo, šest mornara je nestalo u moru, a njih 19 izbačeno je na kopno, sa povredama i promrzlinama.

Nisu mogli znati da u tom trenutku, na istom ostrvu, na udaljenosti ne većoj od desetak kilometara, borbu za život vodi druga grupa brodolomnika. Preživeli članovi dve posade provešće narednih deset meseci na ostrvu čija je površina manja od teritorije opštine Obrenovac i ostaće do danas pitanje jesu li mogli da nađu jedni druge, da se udruže i da se možda uspešnije izbore sa teškom sudbinom koja ih je zadesila.

Oprema i organizacija

Mnogi su slušajući ovu priču pomislili: kakva slučajnost da dva broda zadesi ista sudbina! Međutim, nije bilo tako. Pokazaće se da su posle dva naizgled slična brodoloma dve posade pošle sasvim drugačijim putem. Delom jer su ih zatekli drugačiji uslovi, a delom i zato što su se drugačije ponašali.

Olupina prvog broda, Griftona, neko vreme je ostala nasukana blizu obale. Pomorci su se vraćali na brod i sa njega poneli sve što su mogli: drvo, gvožđe, užad, jedra, oružje, alat, posuđe. Imali su čak i mali brodski čamac, koji su takođe izvukli na obalu.

Inverkold je potonuo brzo. Iako brojniji, mornari su se jedva spasili plivajući do obale. Sa sobom su poneli nešto dvopeka, kilogram i po slane svinjetine i kutiju šibica. Uz najpažljivije ekonomisanje uspeli su da hranu razvuku da im traje četiri dana.

Posada Inverkolda morala je da napusti mesto brodoloma i pokuša da se popne preko strmih litica, visokih stotinama metara, u nadi da će pronaći naselje ili hranu. Na visoravni nije bilo ljudi. Jeli su korenje i pili vodu iz potoka. Kretanje kroz mokru, zbijenu vegetaciju bilo je izuzetno teško. Kuvar i još trojica mornara umrli su tokom prvih prelazaka preko ostrva.

Na drugoj strani, petorka iz prvog broda brzo je shvatila da ih niko neće tražiti i da moraju da se pripreme za zimu. Od drveta sa broda i stabala iz šume podigli su kuću dugu približno sedam, a široku pet metara, sa velikim kamenim ognjištem. Nazvali su je Epigwaitt, što je navodno, mada nedokazano, na nekom indijanskom dijalektu značilo „kuća kraj talasa“.

Uglavnom, napravili su dom koji je bio izdignut iznad mokre zemlje, imao je zidove zaštićene travom i jedrima i ognjište dovoljno veliko da vatra stalno gori. Od školjki su pravili kreč za malter. Od brodskog metala napravili su peć i kovačnicu, a kao gorivo za kovanje koristili su drveni ugalj koji su sami proizvodili.

U početku su imali mnogo mesa. U okolini logora nalazili su se morski lavovi i foke. Lovili su ženke i mladunce, čije je meso bilo podnošljivije od mesa odraslih mužjaka. Hvatali su ribu među algama, skupljali dagnje i druge školjke, lovili patke i galebove i jeli jestivo korenje.

Jednakost ili hijerarhija?

Grafton je imao svog kapetana, Tomasa Masgrejva. Međutim, kada je brod završio na hridima, moreplovac je shvatio da oficirska funkcija nema isto značenje. Posao su delili ravnopravno, u skladu sa veštinama. Jedan od njih bio je tehnički izuzetno sposoban, pa je bio kovač, mehaničar i glavni konstruktor. Kapetan se bavio navigacijom i organizacijom. Svi su skupljali drva i tragali za hranom.

Nisu radili samo da bi dočekali sledeći obrok. Uveče su učili jedni druge jezicima, matematici, čitanju i pisanju. Nepismeni putnik naučio je da čita i piše. Kada im je nestalo mastila, koristili su krv foka. Pravili su sapun, karte i društvene igre. Prema svedočenju preživelih, nije to bila idilična zajednica. Kapetan Masgrejv je u dnevničkim beleškama zapisao i tvrdoglavost, svađe, depresiju i trenutke kada su ljudi gubili volju, ali sukobi nisu razbili grupu niti uništili podelu rada.

Ekipa Inverkolda se ponašala drugačije. Prema svedočenju jedog od mornara, kapetan Džordž Dalgarno i nekolicina oficira i na pustom ostvru su smatrali da treba da postoji hijerarhija. Sami su obavljali vrlo malo aktivnosti.

Pronašli su jednu napuštenu kuću koja im je mogla koristiti, ali je hrane nestajalo. Nisu svi mogli da izdrže glad, iscrpljenost i bolesti. Broj preživelih se smanjivao i za nekih mesec i po dana ostalo ih, pretpostavlja se, desetak.

Brži spas, teža sudbina

I spasavanje je za dve posade izgledalo sasvim drugačije. U maju 1865. na ostrvo je pristao jedan portugalski brod, koji je propuštao vodu, pa se kapetan nadao da će u napuštenom naselju pronaći neki materijal za popravku. Umesto toga pronašao je tri izgladnela čoveka: brodolom Inverkolda preživeli su kapetan Dalgarno, prvi oficir Endrju Smit i mornar Robert Holding.

Operacija spasavanja posade Graftona počela je tek dva meseca kasnije i to kako? Uviđajući da pomoć ne dolazi, vešta i organizovana petorka ojačala je mali čamac koji su sačuvali sa potonulog broda. Osposobili su ga za plovidbu i trojica od njih krenula su da traže spas. Samo trojica, jer za toliko su bili sigurni da neveliko plovilo može da ih prenese do neke obale.

Za 5 dana uspeli su da čamcem dugačkim nešto preko 5 metara i širokom tek 1,8m pređu 400 kilometara do kopna. Za organizaciju spasilačke misije trebalo im je mnogo više, čitavih nekoliko nedelja. Međutim, uspeli su. Na Oklendskom ostrvu pronašli su dvojicu iscrpljenih, izgladnelih, ali živih saputnika. Preživela su sva petorica.

Priča o liderstvu

U kasnijim vremenima ova priča sa dva toka ne samo da je prepričavana nego je doživela i brojna tumačenja. Jedna od omiljenih je ocena da je posada Graftona sarađivala i preživela je; posada Inverkolda bila je sebična i propala je. U tom smislu Oklendska drama uzima se kao paradigma timske saradnje, ali i specifičnog nesebičnog liderstva i organizacije grupe.

U tome ima istine, ali je takvo objašnjenje nepotpuno. Posada Graftona imala je ogromne početne prednosti: samo petoricu ljudi, leto pred sobom, zaštićen zaliv, dostupnu olupinu, čamac, alat, pušku, jedra, drvo, metal i nešto namirnica. Među njima je bio i čovek sposoban da improvizuje kovačnicu i konstruiše plovilo.

Ljudi sa Inverkolda stigli su početkom subantarktičke zime, na otvorenu obalu ispod strmih litica. Brod im se raspao za dvadeset minuta. Devetnaest ljudi moralo je da deli nekoliko zalogaja hrane, bez čamca i gotovo bez alata. Njihova početna situacija bila je objektivno mnogo gora.

Ipak, razlika u vođstvu ostaje očigledna. Kapetan Graftona je ljude držao zaposlenim, delili su resurse i planirali mesece unapred. Kod Invercaulda je kapetanska struktura opstala kao pitanje privilegije, ali nije proizvela funkcionalnu organizaciju. Slaba početna pozicija time je postala katastrofalna.

Najneobičniji detalj cele priče jeste da su preživeli sa Inverkolda spaseni dva meseca pre nego što je čamac druge grupe brodolomnika uopšte krenuo sa južnog kraja ostrva. Dve grupe su oko godinu dana delile isto ostrvo, udaljene nekoliko desetina kilometara, ali ih je močvaran, planinski teren odvojio gotovo jednako efikasno kao otvoreno more.